Preplasena glupaca
Odem ja jutros do grada i shvatim da sam preplasena glupaca. Nista se nije desilo strasno u prevozu, nije bilo manijaka, perverznjaka, saobracaj OK koliko je to moguce... nisam nista strasno videla, cula... onako, fino jutro, ali...
Otac mog M. nas pozove po ko zna koji put na svoj brodic, camac (sta li je vec...?) da se provozamo Savom malo, cisto da se izadje iz dosadne kuce i odemo malo u prirodu. I sta se desi? Naravno, ono sto i svaki put. Ne smem! Kao da me covek zove na svemirski brod, a ne na Savu ja sam pomahnitala. Najvise na celom svetu sam htela da idem, onako bas, bas jako i nista...opet sam odbila. Vec godinu dana odbijam da odem. Ne smem! Za kaznu samoj sebi sam po ovih milion stepeni dosla peske sa Karaburme do Cukaricke padine. Kad se plasim da sam na vodi nek se bar napesacim kad mi se sa "cvrstog tla" ne mrda.
Prosle godine, pozove me covek da letim balonom. Potpuno neocekivano, divno, retko ko dobije tu priliku (bar ja ne vidjem balone nad Beogradom svaki dan)...a ja? Ja ga odbijem. Ne smem!
Tako ja shvatim da sam glupaca. Prestravljena. Ne znam do kada cu moci da odbijam, a da covek ne pomisli da mu sin provodi zivot sa lujkom... Do kad da odbijam da radim stvari koje volim zato sto ih se plasim...
